Говор А Божића у Орашцу 8.10.2009

ГОВОР АЛЕКСАНДРА САШЕ БОЖИЋ ПОВОДОМ НАЈАВЕ ОСНИВАЊА ПРАВЕДНЕ ПАРТИЈЕ

Поштована господо

Хвала свима што сте дошли да присуствујете овом надамо се значајном и важном догађају. Истина је да нас нема много, али нам је барем ово мало друштво одабрано.

Као што знате, на овом светом месту је пре неких 200 година одлучено да се почне са народним устанком. Та одлука неколицине незадовољних, храбрих и поносних Срба је евентуално наш народ довела до модерне српске државе. И ми смо дошли овде да најавимо нови почетак. Ја не мислим да ико од нас има неких предрасуда или верује у неку надприродну моћ овога места, али ја верујем да нашим присуством и оним што намеравамо данас показујемо да смо вредни и прави потомци оних који су овде стајали 1804 године и решили под много лошијим и опаснијим условима да је време за акцију. И ми мислимо да је време за акцију и то желимо данас да најавимо.

Прво да кажем нешто о мени. Ја сам Александар Саша Божић. Дуго година сам живео у Аустралији. Тамо сам студирао и радио преко 20 година у главном граду по федералним министарствима на неких десетак разних функција. У Србију сам долазио повремено и увек се надам и чекао да се стање овде промени тако да човек може да се врати из развијеног света и да се после не каје. Али то се никако не дешава. Пошто се то чекање одужило, одлучио сам са малом групом пријатеља који су још више незадовољнији и нестрпљивији од мене да оснујемо једну нову и другачију политичку партију. Она ће се звати Праведна Партија и радиће правдено у интересу целог српског друштва, то јест свих делова наше земље и такође свих народа и народних мањина. Ми хоћемо да будемо фактор јединства и унапређења друштва а не растурања земље и кочења развитка због партијских и регионалних интереса као што се сада дешава. Главни циљ Праведне Партије је да Србији донесе eвропски стандард живота. Ово нам је циљ без обзира да ли ћемо скоро уђи у Европску Заједницу или не. Једноставно ако неће скоро да нас приме и не морају; ми можемо да следимо пример европских земаља које уживају европске стандарде а нису чланови заједнице. Наши политичари уопште не мисле о овој алтернативи зато што не верују у способност нашега народа да се сам опорави и унапреди. Они се уздају у стране факторе од којих добијају кредите и донације и своју репутацију и способност базирају на добијању пара из иностранства. То не би било лоше да скоро све те паре не морају да се некако врате; на то они обавезују не само нас него и нашу децу која ће плаћати за њихове глупости.

Наша земља и наш напод се налазе у катастрофалној економској ситуацији која има негативан утицај на скоро све остало: тј животни стандард већине грађана, здравље, животну средину, стамбено стање, образовање па и путовање и запошљавање у иностранству за оне који то желе. Посла нема, зараде су смешно мале а намирнице и животне потребе коштају као у земљама где су зараде много веће неко код нас. Наш стандард живота је међу најнижима у Европи. Српски народ се осипа и наша култура пропада а утицај наше државе на спољном и домаћем пољу опада. Држава нам такође пропада и већ одавно не ради како треба и постала је сасвим нефункционална. Све ове ствари су наши велики проблеми које треба што пре решавати, али, као што знате, наше политичаре ови проблеми не интересују. Наде за неке корисне промене нема ни у блиској ни у даљој будућности. За ово врло лоше стање наше државе, наше земље и нашег народа, криви су наши садашњи и бивши политичари и њихова политика. Они наравно увек криве неког другог да би прикрили своју неспособност, лошу политику и лоше и нестручно пословање. На жалост, та политика им успева већ дуго времена углавном због недостатка озбиљне опозиције која би артикулисала тежње народа и изнела на политичку сцену неки алтернативни политички програм. Ми смо доскора имали неких пет-шест стотина странака али се тешко може рећи да је иједна од њих била права опозиција. У недостатку озбиљне, организоване и способне опозиције међу народом да поведе акцију за политичке промене народ нема начина или могућности да своју вољу за промене изрази нити да је оствари у пракси. Без стварне организоване опозиције народ се политички довија и сналази како зна и уме. Али већином се не довија добро и врло се лоше сналази. Један показатељ овог лошег сналажења су приче које се могу чути на улици, у кафани, од таксиста и трговаца на пијацама. За наше проблеме људи криве демократију, капитализам, тржишну економију, Европу, Америку, бомбардовање итд. Ове нетачне приче, које највише лансирају наши политичари да би са себе скинули одговорност за оно сто се дешава, су врло штетне за наше краткорочне и дугорочне националне инетересе. Та пропаганда продубљује јаз између нас и окружавајуће Европске Заједнице и добро је дошло онима који су против европске интеграције. Србија је географски у Европи и припада Европи а не Кини, Ирану, несврстанима и шта ти ја знам коме другом. Србија је пре комунизма била не само географски него и по политичкој и свакој другој култури у Европи. Комунисти су нас довели у лошу ситуацију и држали у мраку неких педест година док нисмо заборавили како европа изгледа и европски начин живота. Сада имамо проблема да се вратимо тамо где смо били  пре педесет година  јер изгледа да готово нико из владајуће гарнитуре не зна пут.

Позната је чињеница у политици да за време кризе екстремистичке партије излазе на површину пошто народ у таквим условима губи веру у слабу и млитаву државу која не зна како да се снађе у променљивој политичкој ситуацији. У таквим условима, постојеће партије у центру, да би остале на власти, имају тенденцију да чине разне уступке и евентуално почну да раде и против својих принципа и политике. То се управо сада дешава код нас. Тешко је на пример разумети  како Демократска Странка коалиционо може да сарађује са социјалистима. То је знак да је центар изгубио своју доминирајућу позицију, да партије у центру слабе и да смо сведоци јачање левичарских и десничарских екстремиста то јест социјалиста/комуниста, радикала и напредњака којима демократија и Европа заиста нису важне. Они једва чекају да се народ батали демократије и европске интеграције па да ствари опет буду као што су некада биле под другом Титом или Слобом. Нема сумње да би будуће владе које би биле под већим утицајем комуниста/социјалиста и радикала/напредњака сигурно довеле до даље економске стагнације, даљег пропадања српске политичке и културне снаге и утицаја и удаљивања од Европе и свега за шта Европа стоји. Свако скретање са европског пута, демоктатије и тржишне економије води ка изолацији и стању слично ономе у коме се налазе Северна Кореја и Куба. Ми то морамо да избегнемо ако желимо бољу будућност за нас, нашу децу и нашу земљу.

Демократска Странка је не тако давно имала шансу да постане наша водећа партија али је сада спала толико ниско да мора да сараћује са онима против којих су се Зоран Ђинђић и његова Демократска Странка борили. Ово се десило углавном зато што се после Ђинђића није нашао нико са довољно политичког ауторитета и знања да их задржи на правом путу. Сада су у тој странци главне звезде неки цвикераши и београдски уличари који су неколико годину проћердали у кафићима око београдског универзитета. И то им је цело животно искуство са којим хоће да постану министри. Неки су и успели. У последњих неколико година су заиста претерали и да остану на власти ушли у којекакве коалиције које ће им доћи главе. Све индикације су да за демократску странку од сада има само један правац; низбрдо.

Један од главних циљева Праведне Партије је да задржимо Србију чврсто на европском путу и да тамо стигнемо што пре и са што мање модрица. Ми мислимо да смо још увек далеко од чланства Европске Заједнице из више разлога и да тамо нећемо скоро стићи. Зато предлажемо да наставимо са припремама као да ћемо скоро постати члан али и да имамо неки план и стратегију ако у томе не успемо тј за оно прелазно време које нам треба преживети. Та транзиција може врло лако да потраје десет па и двадесет година и више. Уствари може лако да се деси да ће већина садашњих гласача умрети пре него што стигнемо у Европску Заједницу и да је та политика за њих у ствари безсмислена. Наша владајућа гарнитура се понаша врло неодговорно и очигледно не мисли о периоду после следећих избора. Сада уопште немамо ама баш никакав план и нико не зна шта ће да радимо ако нас не приме за следећих неколико година. Народ ће да поцрка од  глади и чекања. Ово је неодговорно, скандалозно и дилетантско понашање. Ако наставимо у Европу овим темпом проћи ће много година пре него што ми стигнемо тамо. Истина је да нама на овом путу предстоји много посла и рада, којега сада нико не ради нити о њему мисли. Ми немамо никаву гаранцију па ни обећања од било кога да ћемо икад ући у Европску Заједницу, да не помињемо којекакве нереалне термине. Ми мислимо да је чак и пет година дуго за чекање и да је крајње време да неко почне озбиљно да мисли о српским националним  интересима тако да наша економија, наша култура и наш народ преброде кризу са што мање муке и других озбиљних и негативних последица. Па ако стигнемо у Европу у реду а ако не стигнемо требали би да се у међувремену економски унапређујемо сами  и циљамо да стигнемо близу европског економског нивоа тако да нам неулазак у заједницу неће нанети много бриге.

Радикали стари и нови и комунисти или како се сад зову социјалисти представљају озбиљне кочнице у нашим напорима да се приближимо Европи. Њих у Европи сматрају, са правом или погрешно, главним кривцима за ратове који су се овде десили и за наше лоше економско стање, сиромаштво и недостатак европске политичке и друге културе. “Господа европљани“ мисле да они нису на њиховом културном, политичком и интелектуалном нивоу. Они их не воле и може се рећи да их мрзе и презиру. Без обзира шта ко каже или мисли, истина је да не желе да их приме у Европску заједницу и да са њима седе у било каквом Европском државном телу као једнаки и равноправни чланови и да са њима озбиљно разговарају о Европској политици. Једноставно неће, без икакве дискусије и убеђивања и док ми за њих гласамо и дајемо им државне функције и гурамо их испред нас да нас представљају, неће ни нас примити као равноправне чланове у њихово друштво.

Комунисти/социјалисти и радикали/напредњаци су наш пртљаг којега морамо да се отарасимо да би успели на нашем путу у Европу. И то неће бити нека нарочита штета јер су они углавном криви за стање у коме се наша земља сада налази. Не само да су криви за ово наше стање него се још и сад без извињења или срамоте утрпавају на власт и позиције без икаквих планова или идеја које ће нас извући из ове кризе. Једноставно мисле да им је место на власти без обзира на беду коју су нам ставили на врат. Њихов сасвим нереалан план је да се што пре угурамо у Европску Заједницу па ће они онда да нам дају паре а ми ћемо да радимо по старом. Али нису ни ти европљани луди. Већ имају лоше искуство са неким нашим комшијама  које су примили исувише рано, па ће, кад на нас дође ред, бити много опрезнији. Прегледаће све у детаље, гледаће у те детаље врло дуго па ће опет почети да их гледају и прегледају. Тако ће се процес одужити и тешко ће се назрети његов крај. Неће сигурно да нас приме док са собом вучемо, лопове, индустријске криминалце и корумпиране политичаре. Примиће нас кад такви елементи више не буду имали утицаја у нашем јавном и политичком животу. Нису они толико наивни да у заједницу пуштају оне који ће да им доносе проблеме и штету. Они хоће да приме поштен и радан народ који поштује законе и има шта да допринесе заједници а не да од ње узима и да јој прави проблеме.

Ја мислим да је главни разлог што већ нисмо у Европској заједници наша економска заосталст, то јест исувише смо сиромашни да би им се придружили као једнаки чланови. Постоје и други мање важни разлози али преко њих би се лакше прешло него преко нашег лошег економског стања. Да би постали чланови Европске Заједнице ми морамо прво да се сами, или уз помоћ интернационалне заједнице извучемо из ове кризе и знатно побољшамо животни стандард. То нам је као испит. Ако то не урадимо, онда нас неће примити. Зато нам ваља заврнути рукаве. Праведна Странка на себе озбиљно узима одговорност да за овај посао направи добар и остварљив план.

Све што намеравамо и планирамо да урадимо зависи од наше српске државе. Она је наше главно средство које имамо на располагању да урадимо оно што треба и мора да урадимо. Уствари она нам је готово и једино средство. Друго нема шта. Ако наша држава ради како треба остали делови друштва, јавни и приватни, ће такође радити боље и ефикасније. С обзиром да имамо нефункционалну државу ми предлажемо њену тоталну и што бржу реконструкцију. Циљ овога посла је да средимо државу тако да ће функционисати на највишим европским и светским стандардима. Прегледаћемо сваку њену функцију, установити потребу за ту функцију и где год треба укинути и основати нове функције. Наш план је да имамо једну заиста сређену државу чији је циљ да помогне својим грађанима а не да их тортурише и да им загорчава живот као што сада ради. Папирологија ће бити сведена на абсолутни минимум и чекање пред шалтерима ће постати историја. Цена државних услуга, које су уствари додатне и вероватно незаконите таксе и нису ништа друго него пљачка народа, биће такође сведена на абсолутни минимум и у већини случајева на нулу. Нељубазни и неефикасни службеници неће радити на државним пословима без обзира којој политичкој странки припадали и ко их је запослио.

Ми овде оснивамо нову партију јер хоћемо да Срби опет буду оно што су били пре комунизма. Кад се овде дигао устанак ми смо били светло у тами који су други народи у нашем окружењу следили као Бугари, Грци, Албанци и остали Јужнословенски народи. Наш план је да опет постанемо водеће економско и културно друштво на Балкану и да земљама у окружењу покажемо нашим радом и примером пут према европском животном стандарду. Ту ће наравно бити пуно рада али то значи да ће бити и посла и зараде. Другим речима предлажемо да док чекамо чланство да не седимо безпослени него да радимо озбиљно да се сами унапредимо. Као што сам пре рекао, ја верујем да ако ништа друго не урадимо него се само економски унапредимо да ће то само по себи скоро бити довољно за чланство.

Стајати овде данас и говорити и слушати о оснивању наше велике наде тј Праведне Партије, је лака и чак пријатна ствар кад се упореди са радом који нам предстоји. Посла око консултација и рада првенствено на програму али и статуту и организацији партије има и на претек. Не намеравамо да будемо још једна обична српска политичка партија којих већ имамо више стотина, него револуционарна и конструктивна партија са озбиљним, радикалним, остварљивим и изнад свега корисним и функционалним решењима за наше српске проблеме. Највише пажње желимо да посветимо раду државе, економским проблемима, отварању нових послова и радних места и побољшавању животног стандарда грађана. Ако овај део урадимо како треба, све остало па и чланство у Европској заједници ће доћи скоро само, или барем постати много лакше него што је сада.

Ми би волели да нам се што више грађана придружи у нашим напорима да направимо један план за препород Србије. Тај план ћемо понудити грађанима на будућим изборима да од њих добијемо мандат да га поштено и часно испунимо. Велика и масовна партија код нас у Србији и није уствари пожељна јер такве партије носе пуно дуга, тј од њих се очекује да нађу функције и послове за многе чланове. Ово је један од разлога што нам држава не ради како треба и што многа државна предузећа пропадају. Нарочито нам треба помоћ и учешће озбиљних и поштених пословних људи и привредника друштвених и приватних јер ће они бити главни носиоци рада који ову земљу унапређује. Ја знам да они већ знају шта нам треба радити и већ имају пуно идеја које би нам свима биле корисне. И, ако смем да додам личну ноту овом позиву, ја се надам да ће се моји Шумадинци наћи у првим редовима  наше партије као што су се наши стари овде нашли пре двеста година. Они су у Србији увек били међу првима и Србија је у неком смислу њихова творевина. На нама је и да сада зауставимо даље пропадање Србије и да је изведемо назад на пут са кога је скренула због наше непажње и немара.

Ако овај посао не интересује нас Србе сигурно ће мање интересовати остале народе. Крајње је време је да се покажемо достојни нашега имена, наших предака и наше историје.

Ако ништа не урадимо наша деца ће нас презрети и рећи да смо били слаби, умно и физички и биће их срамота да смо ми њихови родитељи.

Боже, чувај Србе и нашу свету земљу Србију.

Хвала свима